Kako regulatorne neusklađenosti koče investicije u rudarstvu

U vremenu kada se od energetskog i rudarskog sektora očekuje da istovremeno obezbede sigurnost snabdevanja i ubrzaju zelenu tranziciju, pitanje investicione izvesnosti postaje jednako važno kao i dostupnost resursa. U praksi, međutim, investitori se često suočavaju sa nizom “skrivenih prepreka” – regulatornih neusklađenosti koje nisu očigledne u trenutku donošenja investicione odluke, ali se kasnije ispostave kao ključni izazov za realizaciju projekata.

Jedan od najupečatljivijih primera dolazi iz domena upravljanja zemljištem. Naime, važeći okvir podrazumeva da se poljoprivredno zemljište ne može prenameniti iz poljoprivrednog u drugu vrstu zemljišta, bez prethodne saglasnosti nadležnog ministarstva za poljoprivredu. Ova odredba, iako logična iz perspektive zaštite prirodnih resursa, u praksi proizvodi ozbiljne posledice za rudarsku industriju.

Problem je posebno izražen kod kompanija koje su prošle kroz proces privatizacije i nasledile  lokacije na kojima se dugo godina već vrši eksploatacija. U mnogim slučajevima, površine na kojima se danas nalaze rudarski i prateći objekti koriste se već 30, pa i 50 godina. Činjenica je da ta zemljišta odavno više nemaju karakter poljoprivrednog zemljišta. Ipak, formalno-pravno, ona i dalje nose tu kategoriju – i bez prethodno pribavljene saglasnosti nadležnog organa, prenamena nije moguća.

Ovde dolazimo do ključne tačke: u trenutku kada su dobijana odobrenja za eksploataciju, važeći propisi iz oblasti rudarstva nisu nametali obavezu pribavljanja saglasnosti organa nadležnog za poljoprivredu kao uslov za izdavanje dozvole. Investitori su, oslanjajući se na nadležni sektor koji im daje “zeleno svetlo”, ulazili u projekte u dobroj veri da ispunjavaju sve uslove. Međutim, naknadno se ispostavlja da ih čeka administrativna prepreka koja nije bila transparentna – svojevrsna regulatorna zamka.

Posledice ovakve situacije su višestruke. Pre svega, otežava se pravna sigurnost ulaganja i produžava vreme realizacije projekata. Dodatno, kompanije se suočavaju sa komplikovanim i neizvesnim postupcima pokušaja usklađivanja statusa zemljišta, često kroz izradu novih urbanističkih planova. Iako je planiranje legitiman alat za rešavanje ovih pitanja, u praksi se pokazuje da je proces dugotrajan, administrativno zahtevan i bez garancije uspeha.

Za sektor koji zahteva dugoročna i kapitalno intenzivna ulaganja, ovakva neizvesnost predstavlja ozbiljan rizik. U kontekstu sve veće globalne konkurencije za investicije u sirovine ključne za energetsku tranziciju, Srbija sebi teško može da priušti regulatorne nedoslednosti koje odvraćaju investitore ili usporavaju već započete projekte.

Zato je važno da u fokus javno-privatnog dijaloga stavimo upravo ovakve “imovinske” teme – one koje se ne nalaze uvek u prvom planu, ali imaju direktan uticaj na realizaciju investicija. Potrebno je razmotriti mogućnosti za sistemsko rešavanje zatečenog stanja, posebno kada je reč o lokacijama koje se decenijama koriste za rudarske aktivnosti, uz jasno definisanje prelaznih mehanizama i bolju koordinaciju između nadležnih institucija.

Usklađivanje propisa iz oblasti rudarstva, poljoprivrede i planiranja prostora nije samo pravno pitanje – to je preduslov za stvaranje predvidivog investicionog okruženja. A bez takvog okruženja, teško je očekivati ubrzan razvoj sektora koji je od strateškog značaja za ekonomiju i energetsku budućnost Srbije.

Otvaranje ove teme predstavlja korak ka transparentnijem i efikasnijem sistemu – onom u kojem investitori znaju na čemu su od samog početka, a država dobija partnera spremnog da ulaže dugoročno i odgovorno.