Od reagovanja do prevencije: kako gradimo otpornije lokalne zajednice na vanredne situacije

Kada govorimo o vanrednim situacijama, najčešće razmišljamo o tome šta se dešava kada nastupe poplava, požar, olujno nevreme, ekstremne temperature ili neki drugi događaj koji ugrožava živote i imovinu. Međutim, iskustvo pokazuje da se posledice takvih događaja u velikoj meri određuju mnogo pre nego što do njih dođe i to načinom na koji prepoznajemo rizike, planiramo, ulažemo i pripremamo se. Zato je jedan od osnovnih principa savremenog sistema zaštite i spasavanja prelazak sa pristupa koji je prvenstveno usmeren na reagovanje ka pristupu zasnovanom na prevenciji i smanjenju rizika od katastrofa. Cilj nije da se svi rizici eliminišu, jer to često nije moguće, već da se njihova verovatnoća i moguće posledice svedu na najmanju moguću meru. Ovakav pristup prepoznat je i u domaćem zakonodavnom okviru. Zakon o smanjenju rizika od katastrofa i upravljanju vanrednim situacijama uspostavlja sistem u kojem važno mesto imaju procena rizika, planiranje preventivnih mera, priprema kapaciteta i koordinacija svih relevantnih aktera. Posebno značajnu ulogu imaju jedinice lokalne samouprave, jer se upravo na lokalnom nivou rizici najdirektnije prepoznaju, planiraju mere i organizuje odgovor kada dođe do vanrednog događaja.

Prvi korak ka otpornijoj lokalnoj zajednici jeste dobro poznavanje rizika kojima je ona izložena. Nisu svi gradovi i opštine suočeni sa istim izazovima. Dok su za jedne prioritet poplave ili klizišta, druge mogu biti posebno izložene požarima, ekstremnim temperaturama, snežnim nepogodama ili drugim rizicima. Zato procena rizika ne bi trebalo da bude samo dokument koji se izrađuje radi ispunjavanja zakonske obaveze. Ona treba da bude osnova za donošenje odluka u šta treba ulagati, koje mere imaju prioritet i gde je potrebno ojačati kapacitete. Istovremeno, informacije o rizicima treba da budu uzete u obzir i kada se donose odluke o razvoju prostora, izgradnji infrastrukture i pružanju javnih usluga. Na procenu rizika nadovezuje se lokalni plan smanjenja rizika od katastrofa, koji treba da definiše konkretne preventivne, organizacione, tehničke, finansijske, edukativne i druge mere. Njihova vrednost, međutim, nije samo u tome što su navedene u planu, već u tome da se zaista sprovedu. Zbog toga je važno da za svaku prioritetnu meru budu jasno određeni odgovorna institucija, rok za realizaciju, procenjena vrednost i mogući izvor finansiranja. Na taj način plan postaje praktičan alat za upravljanje rizicima, a ne samo planski dokument.

Jedan od ključnih preduslova za sprovođenje preventivnih mera jeste njihovo pravovremeno finansiranje. Zakon propisuje obavezu jedinica lokalne samouprave da planiraju i obezbeđuju budžetska sredstva za smanjenje rizika od katastrofa i upravljanje vanrednim situacijama. U praksi je zato važno obezbediti da se preventivne mere pravovremeno prepoznaju i u procesu pripreme lokalnog budžeta. Ako je, na primer, utvrđeno da određeno područje ima visok rizik od poplava, lokalna samouprava može planirati sredstva za održavanje kritične infrastrukture, uređenje vodotokova, unapređenje sistema ranog upozoravanja i jačanje kapaciteta za reagovanje. Ako je požar jedan od dominantnih rizika, prioritet mogu biti preventivno uređenje ugroženih područja, opremanje i obuka nadležnih službi ili unapređenje komunikacije sa građanima. Na ovaj način prevencija postaje deo redovnog procesa upravljanja, a ne aktivnost koja počinje tek kada nastane šteta. Istovremeno, lokalna samouprava može bolje da prati realizaciju planiranih mera i da sagleda gde su potrebna dodatna ulaganja. Takav pristup doprinosi i odgovornijem upravljanju javnim novcem. Ulaganje u preventivne mere često je znatno manje od troškova saniranja posledica katastrofa, naročito kada se uzmu u obzir štete na infrastrukturi, prekidi u pružanju javnih usluga, gubici privrede i posledice po život i zdravlje ljudi.

Smanjenje rizika ne treba posmatrati kao izdvojenu oblast kojom se bave samo službe nadležne za vanredne situacije. O tome kako će lokalna zajednica biti pripremljena za buduće izazove odlučuje se i kroz prostorno i urbanističko planiranje, izgradnju i održavanje infrastrukture i način na koji se organizuju javne usluge. Rizik od poplava, na primer, mora se uzeti u obzir prilikom planiranja namene prostora, izgradnje i održavanja saobraćajne i komunalne infrastrukture, kao i upravljanja vodama. Slično tome, kod ekstremnih temperatura važno je razmišljati o zelenim površinama, drvoredu, javnim prostorima i objektima koji mogu pružiti zaštitu stanovništvu, posebno najugroženijim kategorijama. Posebnu pažnju treba posvetiti objektima i infrastrukturi od posebnog značaja za funkcionisanje zajednice. Bolnice, škole, sistemi vodosnabdevanja, elektroenergetska i saobraćajna infrastruktura moraju biti obuhvaćeni planiranjem otpornosti, jer njihov prekid može imati posledice po čitavu lokalnu zajednicu. To znači da se otpornost gradi već kroz svakodnevne odluke o razvoju grada ili opštine. Dobro planiran prostor, održavana infrastruktura i pouzdane javne usluge ne doprinose samo boljem kvalitetu života, već i sposobnosti zajednice da izdrži i brže se oporavi od vanrednog događaja.

Sistem smanjenja rizika od katastrofa ne može biti efikasan ako se odgovornost posmatra isključivo kroz rad nadležnih službi. Otpornost lokalne zajednice gradi se saradnjom javnog sektora, privrede, civilnog društva i građana. Lokalna samouprava ima ključnu ulogu u planiranju i koordinaciji, ali i privredni subjekti treba da procene rizike kojima su izloženi njihovi objekti, zaposleni i poslovanje. Planovi kontinuiteta poslovanja, obuke zaposlenih i saradnja sa nadležnim službama mogu značajno smanjiti posledice vanrednih događaja. Građani su takođe važan deo sistema. Informisan građanin koji zna kako da postupi tokom poplave, požara, olujnog nevremena ili toplotnog talasa predstavlja dodatni kapacitet zajednice. Zbog toga edukacija, informisanje i vežbe ne treba da budu aktivnosti koje se sprovode tek nakon proglašenja vanredne situacije, već sastavni deo pripreme za moguće događaje. Posebno je važno da informacije o rizicima i načinima zaštite budu dostupne svima, uključujući najugroženije kategorije stanovništva. Na taj način svaki pojedinac može postati deo šireg sistema zaštite i doprineti bezbednosti cele zajednice.

Klimatske promene dodatno naglašavaju potrebu za preventivnim pristupom. Učestaliji i intenzivniji toplotni talasi, suše, obilne padavine i drugi ekstremni vremenski događaji zahtevaju da lokalne samouprave dugoročno razmišljaju o tome kako planiraju prostor, grade infrastrukturu i organizuju javne usluge. Zato upravljanje rizicima ne može biti odvojeno od drugih lokalnih politika. Odluke koje se danas donose o tome gde ćemo graditi, kakvu infrastrukturu ćemo razvijati, kako ćemo uređivati javne površine i na koji način ćemo organizovati komunalne i druge javne usluge imaju direktan uticaj na otpornost zajednice u budućnosti. Ovakav pristup posebno je važan kada se planiraju nove investicije. Umesto da se otpornost naknadno dodaje već izgrađenim objektima i sistemima, rizike je potrebno uzeti u obzir već u fazi planiranja. Time se ne štite samo postojeći resursi, već se smanjuje mogućnost da budući razvoj dodatno poveća izloženost lokalne zajednice.  Takav pristup donosi korist i onda kada do katastrofe ne dođe. Dobro održavana infrastruktura, osposobljene službe, informisani građani i bolje planiran prostor istovremeno predstavljaju ulaganje u kvalitet svakodnevnog života i sposobnost zajednice da odgovori na buduće izazove. Ulaganje u prevenciju danas znači manje posledica, manje troškova i veću sigurnost sutra.