Naše je ako je upisano: Generacijska šansa Srbije da uredi imovinsko-pravne odnose

Pred Srbijom je generacijska šansa da uredi imovinsko-pravne odnose na nepokretnostima. Možda po prvi put ikada, budući da se kod nas turske tapije, socijalistički koncept društvene svojine i tranziciona privatizacija nisu smenjivali, već su koegzistirali paralelno, dodajući nove i nove slojeve izazova uspostavljanju pravne države i tržišne ekonomije. To nasleđe nastavlja da opstruira naš razvoj. Broj od 4,8 miliona nepokretnosti koje nisu upisane u katastar nepokretnosti na način da je faktički vlasnik identifikovan i kao zakonski nosilac prava svojine je poznat gotovo svakom građaninu naše zemlje.  Ono što je manje poznato je da postoje opštine u Srbiji u kojima je broj nepokretnosti koje su adekvatno upisane u katastar dvostruko manji od broja onih koje su u nekom obliku pravne neregularnosti. 

U poslednjih nekoliko meseci država je stala iza evidentiranja i upisa prava na nepokretnostima kao jednog od svojih najvažnijih projekata.

Smatram da je važno odmah razjasniti jednu raširenu predrasudu – ovim zakonom ne vrši se legalizacija objekata. Suština zakonskih odredbi nije u rešavanju urbanističkih pitanja, već u upisu prava svojine na nepokretnostima tamo gde evidencije godinama ne odražavaju stvarno stanje na terenu.

Ogroman broj građana decenijama koristi objekte nad kojima nema formalno priznato pravo svojine. Takva imovina, iako realno postoji i koristi se, u pravnom smislu ostaje „nevidljiva“. Imovina bez upisanog vlasnika ne može biti aktivna imovina – bez upisa nema kredita, nema investicija, nema ozbiljnog upravljanja prostorom, niti dugoročnog planiranja razvoja, a pitanje pravičnosti i jednakog tretmana svih građana je otvoreno i zbog toga što neupisane nepokretnosti često nisu evidentirane od strane poreskih organa, ili je evidentiran samo manji deo njihove stvarne površine. Jasna identifikacija vlasnika i evidentiranje nepokretnosti su osnov za pravednije oporezivanje, jačanje lokalnih budžeta i unapređenje lokalne infrastrukture i javnih usluga.

Novi zakon omogućava građanima koji upišu pravo svojine u katastru nepokretnosti da raspolažu tom imovinom – da je založe, da se priključe na komunalnu infrastrukturu i da ulažu u unapređenje svojih objekata. To je jedna od njegovih najvećih vrednosti: imovina postaje resurs.

Poseban iskorak predstavlja digitalizacija postupka. Time se ne pojednostavljuje samo procedura za građane, već se uvodi i veći stepen odgovornosti u sistem.

Građani u periodu od 8. decembra 2025. do 5. februara 2026. godine mogu da podnesu prijave, sami ili uz podršku lokalnih samouprava. Sve relevantne informacije, uputstva i tehnička podrška dostupni su na sajtu svojnasvome.gov.rs.

Paralelno sa rešavanjem nasleđenih problema, država će imati obavezu da efikasno sprečava novu nelegalnu gradnju, a za to će joj na raspolaganju stajati i redovni snimci iz vazduha, kao i mogućnost da se upiše kao vlasnik nelegalno izgrađenih nepokretnosti. 

Svaka nelegalna građevina ostavlja dugoročne posledice po prostor, infrastrukturu, pravni sistem i zajednicu. Ako se ovaj zakon bude sprovodio odgovorno i dosledno, uz jasnu kontrolu i političku volju, on može predstavljati prelomni trenutak u uređenju imovinsko-pravnih odnosa i značajan korak ka većoj pravnoj sigurnosti i održivom razvoju u Srbiji. 

Bila bi velika šteta i propuštanje generacijske šanse, na koju smo na početku ukazali, ako ovu široku društvenu podršku rešavanju imovinsko-pravnih pitanja u vezi sa nepokretnostima ne iskoristimo da odlučno krenemo i korak dalje od samog upisa objekata izgrađenih bez odgovarajućih dozvola. Neophodno je da što pre započnemo rešavanje pitanja koja gotovo tri miliona nepokretnosti koje nisu nelegalne drže u stanju u kojem je faktičkim vlasnicima praktično onemogućen upis prava svojine. Ukoliko taj proces otvorimo i u njega uđemo organizovano, uz odgovarajuće resurse, otvorićemo novim generacijama razvojne perspektive koje su prethodnima bile uskraćene