CBAM: rešenje za poboljšanje životne sredine ili dželat energetski intenzivne industrije?

Nacionalna taksa na ugljenik može ublažiti pritisak na izvoz i istovremeno ubrzati zelenu tranziciju domaće privrede 

Evropska unija je još 2005. godine pokrenula Sistem trgovine emisijama (EU ETS), kao prvo tržište dozvolama za emisiju gasova sa efektom staklene bašte (GHG - greenhouse gas emissions), u Evropskoj uniji. U cilju ispunjavanja obaveza prema Evropskom zelenom dogovoru i inicijativi Fit for 55, EU je dodatno uvela Carbon Border Adjustment Mechanism (CBAM) - alat koji ima za cilj da spreči „karbonski curenje” i obezbedi fer konkurenciju između domaćih i uvoznih proizvoda. Trenutno CBAM se odnosi na proizvode energetski intenzivne industrije iz sektora aluminijuma, cementa, gvožđa, čelika, veštačkih đubriva, i električne energije, a u narednom periodu je planirano da se proširi na ceo sistem EU ETS-a.

Šta CBAM znači za industriju koja posluje u Srbiji?

S obzirom da oko 70% srpskog izvoza je usmereno ka EU, CBAM predstavlja ozbiljan izazov za domaću privredu, budući da je veliki izazov trenutna situacija po kojoj domaća industrija u pogođenim sektorima emituje deset puta više GHG u poređenju sa EU konkurencijom, što znači da će srpski izvoznici biti opterećenim dodatnim taksama namete prilikom izvoza proizvoda na tržište EU, što će povećati ukupne troškove i cenu proizvoda - direktno ugrožavajući njihovu konkurentnost.
Ovakav razvoj događaja može rezultirati obustavom izvoza čija je vrednost u 2023. godini iznosila 1,5 milijardi evra. Sa druge strane, na tržište Republike Srbije danas se iz zemalja koje nisu članice EU uvoze proizvodi koji potpadaju pod CBAM, u vrednosti od 1,4 milijarde evra, najčešće sa veoma visokim ugljeničnim otiskom, čime se u potpunosti obesmišljava napor domaćih proizvođača da smanje GHG emisije.

Dvostruka pretnja: izvoz pod pritiskom, uvoz bez kontrole

Imajući u vidu sve prethodno navedeno, jasno je da bez odgovarajućeg rešenja za nacionalni mehanizma za usklađivanje cene ugljenika, Srbija rizikuje:

•    Gubitak konkurentnosti domaćih proizvoda na tržištu EU,
•    Povećan uvoz robe sa visokim emisijama iz trećih zemalja,
•    Destimulaciju domaćih proizvođača da ulažu u dekarbonizaciju.

Svetlo na kraju tunela: nacionalni taksa na ugljenik?

Kako bi se ublažio uticaj CBAM-a na domaću pruvredu, predlaže se uspostavljanje paralelne takse - nacionalne takse na ugljenik koja bi bila komplementarna evropskom mehanizmu i odobrena od strane Evropske komisije (za robu iz trecih zemalja koja ulaze na nase tržište) i nacionalni CBAM (po ugledu na EU, dakle za robu koja se izvozi u EU, ali se ne plaća u Evropskoj uniji nego u Srbiji). Ovaj mehanizam bi:
•    Uključivao CBAM robu koja se uvozi u Srbiju,
•    Koristio postojeći MRV (monitoring, izveštavanje i verifikacija) IT sistem za monitoring, izveštavanje i verifikaciju,
•    Bio u skladu sa Zakonom o klimatskim promenama, koji već predviđa regulatorni okvir.

Uvođenje nacionalnog mehanizma za oporezivanje ugljenika mora da prati i set regulatornih mera koji će energetski intenzivnim industrijama koje posluju u Srbiji omogućiti mehanizme za smanjenje emisija CO2, koji uključuje i stvaranje povoljnijeg energetskog miksa za Srbiju.

Prateće mere za podršku industriji i put ka klimatskoj neutralnosti

Da bi tranzicija bila uspešna, neophodno je:
•    Sredstva od nacionalne takse na ugljenik preusmeriti za dalju dekarbonizaciju, kroz Zeleni fond koji je potrebno ponovo uspostaviti;
•    Uspostaviti nacionalnu verifikaciju i sertifikaciju, priznatu od strane EU za emisije ugljenika u okviru CBAM-a;
•    Uspostaviti i implementirati lokalni standard za zelene obveznice u zakonodavni okvir Srbije, prema ICMA smernicama globalnim smernicama za izdavanje zelenih obveznica;
•    Propisati poreske olakšice za zelene investicije;

Uz navedeno tri važne regulatorne poruke za donosioce odluka u cilj dekarbonizacije industrije su:

1.    Da se dozvoli uvoz alternativnih goriva i sirovina iz otpada i dostupnost alternativnih sirovina sa domaćeg i inostranog tržišta, u cilju smanjnja GHG emisija koje nastaju od korišćenja fosilnog goriva i prirodnih sirovina, radi ponovnog iskorišćenja u energetske svrhe do momenta proizvodnje dovoljnih količina pripremljenog otpada u Republici Srbiji.
2.    Potreba za ograničenjem izvoza otpada za koji postoje preradni kapaciteti u Republici Srbiji. Adekvatnom primenom načela blizine, dajmo prednost preradi u našoj zemlji.
3.    Omogućavanje izdavanje dozvola zaizgradnju elektrana za 100% sopstvenu potrošnju bez ograničenja.
Budući da se Srbija obavezala da do 2030. godine smanji svoje emisije GHG za 33,3%, (u poredjenju sa nivom iz 1990 godine), uvođenje nacionalnog mehanizma za oporezivanje ugljenika nije samo odgovor na CBAM - to je strateški potez ka održivoj, konkurentnoj i klimatski odgovornoj ekonomiji.